Objavljeno: 22. 8. 2017 in Blog by Miloš Radenković, direktor sektora za middleware i integracije

Amebice i štapići

Otvori galeriju

Uzbudljivo je. Nestaće mnoga zanimanja. Nestaće šalterske službenice, srećom. Ali biće teško pronaći i živog doktora, pilota, prevodioca, neku simpatičnu bankarku. Prava konkurencija tek dolazi i tera nas da brzo pronađemo odgovor na pitanje: šta je to što nas čini ljudima? Šta je to zaista dragoceno i posebno u nama? Jer samo to nam ostaje.

Vozim kući. 42°C. Na semaforu je zeleno već dve i po sekunde, a niko ne svira. Prešli smo na drugi nivo. Suviše vrelo da se bude nervozan. Samo lagano treptanje i plitko disanje.

Kući je prijatnih 33°C. Večera, pa malo telefona. Listam tuđe lajkove, slike sa mora, decu, kučiće, pratim linkove kao lijane, tonem u džunglu duboko, duboko… Do prijatnog besmisla. I onda odnekud zakoračim ovde: http://otoro.net/planks/ 

Amebice i štapići. Gledam ih. Amebice izbegavaju štapiće. Neke izbegnu, neke poginu. Šareno,  simpatično. Kao neke generacije, prenošenje gena, neuroevolucija… Počinjem da zevam. Desni palac na back, back, scroll, scroll, idemo dalje: poplave u Grčkoj, požari na Jadranu, sudar na autoputu…   

Ali u ušima i dalje: generacija, geni, evolucija. Velike reči! Nekad sam voleo da čitam o tome. Odakle sad umor i nezainteresovanost? Gde je oduševljenje? I vratim se nazad, pomalo na silu, da pogledam još jednom. A onda me uhvati!

Teško je iz prve. Navikli smo na sve. Navikli smo i na tri odrasla zmaja, šta sad štapići, amebice? Ali gledajte ih malo…

Štos je u amebicama. One su žive. Da biste shvatili, morate malo da zažmirite i načuljite uši. Kao da stvarno želite da shvatite. Tako.

Ovo izbegavanje i bežanje, tako stvarno i životinjsko, nije isprogramirano. Nigde ne postoji funkcija koja prati položaj, uglove i dimenzije svih štapića, a onda mrda amebe u praznine stvarajući iluziju bežanja. Nema te prevare. Moglo je tako. Ali nije.

Amebice su zapravo inteligentni agenti koji su naučili da beže od štapića. Nemaju tamne naočare za sunce, odelo i kravatu, ali agenti su! Kao agent Smit iz Matriksa. Samo što je on lik iz SF filma, a amebice su prava stvar.

To smešno malo telo na vašem ekranu ima svoju neuronsku mrežu. Svoj mali um! I to zaista one sâme beže od tih štapića. Baš sad dok ih gledate, svakog trena, one odlučuju da li će mrdnuti levo ili desno.

To je hiljadita generacija agenata, veoma vešta u tome što radi. Hiljadu generacija proživelo je svoje kratke živote u dvodimenzionalnom svetu usavršavajući se u bežanju od štapića! Ludo, zar ne?

Pa, kako i kada se dogodila ta svest jedne amebice? Svest o sebi i zadatku koji ima? Neću u detalje neuronskih mreža… Moram biti obazriv sa vašom osetljivom, a dragocenom pažnjom. Ali moram i malo da rizikujem. Igram na vašu radoznalost.

Dakle, jedan agent - jedna neuronska mreža. Zamislite je kao crnu kutiju koja ume da odluči: levo ili desno. Jer to je sve što amebice rade: u svakom trenutku se pomere malo levo ili desno. Ne možete s njima da ćaskate ili tražite da vam saberu 2 i 2. Sva njihova pamet je u pravim izborima levih i desnih skretanja.

Sad zamislite osam krakova koji izlaze iz amebice, kao pipci. Zamislite kako ti pipci dodiruju najbliže štapiće. Dužina tih osam pipaka je osam brojeva. Pipci ne postoje, ali brojevi postoje. Tih osam brojeva koji svakog trenutka stižu do njene crne kutije jesu njeno jedino čulo. Vrlo grubo, ali dovoljno dobro čulo za taj jednostavni svet.

Dakle, brojevi, a s brojevima se računa. Pomnože se drugim brojem, saberu, oduzmu, podignu na neki stepen, podele… Provuku kroz neku funkciju. Kao u osnovnoj školi: jedan broj pomnoži sa 2, drugi sa 3 i saberi dobijeno.  To je funkcija koja ima svoj oblik: 2x + 3y i ima dva parametra: 2 i 3. I neuronska mreža je samo funkcija koja ima svoj oblik i parametre. 269 parametara.

Samo funkcije! I ne tako složene. Napravljene po uzoru na naše nervne ćelije. Funkcije koje nekih osam brojeva pretvaraju u -1 za levo, ili 1 za desno. To je čin razmišljanja. Izračunavanje jedne funkcije.   

Malo razočaravajuće? Pa, nije baš toliko jednostavno, jer treba naći onu pravu funkciju. Onu koja ume da beži. Onu koja osam brojeva uvek pretvori u pametno levo ili pametno desno, tako da amebica pobegne, a ne pogine. Pronaći pravu funkciju znači pronaći prave vrednosti za 269 parametara. A to se ne radi iz glave, izračunavanjem. Parametri se otkrivaju i podešavaju u jednoj simulaciji života. U odabiru najboljih.

Počne se sa nultom generacijom agenata, sa potpuno nasumično izabranim parametrima. Svi brzo poginu. Ali sačuvaju se parametri, iliti geni, agenata koji su izdržali najduže u ringu. Malo se izmešaju, ukrste i naprave agenti za sledeću generaciju. I ponovo svi poginu. Još jednom, najuspešniji se sačuvaju, razmnože, naprave sledeću generaciju... I tako stotinama generacija. Hiljadama generacija. Polako se odvaja grumenje zlata od peska i mulja. Oni koji beže od onih što tumaraju i ginu.

Ovo je jezivo moćan princip prirodne selekcije primenjen u kompjuterskoj simulaciji. U nekoliko minuta, sati ili dana, smeni se stotinu ili hiljadu generacija agenata koji neprestano postaju bolji u nečemu. Odabir najboljih.

Gledate li amebe? Gledate s kakvom upornošću i veštinom izbegavaju svoj kraj. Gledate borbu za život jedne mrlje na ekranu koja nestane kad je dodirne štapić. Smešno. I pomalo zastrašujuće. Ta sličnost sa živim bićem koja se javlja niotkuda. Samo iz dobro izabranih dvesta brojeva.

Iz te očaravajuće i strašne sličnosti jedne funkcije i živog bića otvaraju se razna pitanja. Šta je uopšte svest? Šta je to što nas, koje smatramo živim i svesnim, razlikuje od neke matematičke funkcije? Naši umovi imaju daleko više nervnih ćelija i složenih veza među njima! Milioni i milijarde težinskih parametara… Pa, dobro… opet. Nije neka uteha. Opet jedna funkcija. Nešto zapisivo. Ima li nešto više od toga? Mora da ima. Voleli bismo da ima.

Neko je rekao da ukoliko ljudski rod bude u stanju da prevaziđe svoju autodestruktivnu prirodu i opstane dovoljno dugo, tehnologija će neminovno doći na nivo gde je moguće simulirati kompletnu realnost kakvu poznajemo. Samo je pitanje obima. Setite se, amebicama je ceo svet predstavljen kroz osam brojeva. Za naš svet treba samo mnogo više brojeva. U tom trenutku nema nikakvih prepreka da se kreira mnogo takvih simulacija, pa je onda za svakog od nas veća verovatnoća da živimo u jednoj od simulacija, nego u originalnom svetu. Opala! Ko upravlja super-kompjuterom? Da, videli smo to u Matriksu. A mogli ste da vidite i u Fasbinderovom Svetu na žici iz '73. Ovo jeste strašna i vrlo drska, ali legitimna naučna hipoteza. Ma koliko štipali svoj obraz, sve što osećate je samo interpretacija nekih brojeva od strane vašeg uma. Jeste li sigurni da amebice ne osećaju onih osam brojeva?

Pre nego što veštačka inteligencija prevaziđe ljudsku i otpočne sumorni scenario preuzimanja sveta i apokaliptičnog rata sa mašinama, doživećemo mnogo iznenađenja i velikih promena u načinu na koji živimo. Generacije agenata smenjuju se u milionima simulacija dok ovo čitate. U monstruoznim data centrima Google-a, Facebook-a, Amazona. Agenti uče. Postaju sve bolji. Bolji u izbegavanju štapića, bolji u prepoznavanju likova, u vožnji automobila, predviđanju vremena, prevođenju, analizi rizika, prepoznavanju stresa, otkrivanju bolesti, pronalasku lekova… Stalno bolji. Bez predaha. Bez bolovanja i odmora. Usavršavaju svoj zanat do perfekcije. Neljudskom upornošću, neljudskom brzinom, neljudskim ponavljanjem. Jer to su samo kompjuteri. Samo glupi kompjuteri na struju.

Uzbudljivo je. Nestaće mnoga zanimanja. Nestaće šalterske službenice, srećom. Ali biće teško pronaći i živog doktora, pilota, prevodioca, neku simpatičnu bankarku. Prava konkurencija tek dolazi i tera nas da brzo pronađemo odgovor na pitanje: šta je to što nas čini ljudima? Šta je to zaista dragoceno i posebno u nama? Jer samo to nam ostaje.

Sutradan kasnim na posao. Jutarnji špic. Pali se zeleno i čovek iza počinje da svira. Momentalno. Do njegove crne kutije došla je informacija o zelenom svetlu i kutija je izračunala da treba pritisnuti sirenu. U isto vreme moja kutija izračunava da treba podići srednji prst na šaci. Kolona kreće. Tumaramo, migoljimo, sudaramo se. Bežimo od nekih nevidljivih štapića. Nudimo se za pobednike. Da naša kutija preživi. ‘Ajde, ‘ajde… Samo mrdaj!

*Originalni tekst “creatures-avoiding-planks”, gde je autor dao detaljan opis kompletnog modela, možete naći na sledećem linku.

Da li imate neka pitanja? Kontaktirajte nas