Objavljeno: 26. 4. 2017 in Blog by Miloš Radenković, direktor sektora za middleware i integracije

"Baš-baš"

Otvori galeriju

Daš SVE od sebe i izgubiš! Bez utehe da se zapravo nisi trudio. Bez ali! Stvarno si izgubio. Ti, ceo, sa svim svojim talentom, trudom, vrlinama, podrškom. TI nisi uspeo. Gadno…

Godišnji upitnik o zadovoljstvu zaposlenih. Prelazim preko pitanja, klikćem... Trudim se da budem brz i da se što pre vratim nečemu što sam radio, pre nego što sam video ovaj treći i finalni podsetnik. U trećem i finalnom podsetniku piše da nam treba pet minuta i da je poslednji rok utorak, do 12h. Danas je utorak. Deset do 12h…

Da budem iskren, prošlo je 12h. I sreda je.

Dubok udah i još jedan zalet. Prolećem kroz pet pitanja i to bez one srednje kolone - niti se slažem, niti se ne slažem. Rokovi su probijeni, ali odgovori su sa stavom.

I pogled pada na sledeću rečenicu:

Sa zadovoljstvom dolazim na posao.

Prvo se nasmejem. Setim se upitnika za ulazak u Ameriku. Pitanje: Da li ste član terorističke organizacije? Nisam. Ali tek da jesam, bilo bi – ne, nisam! Čemu pitanje na koje nema iskrenog odgovora?

U redu, naša anketa je anonimna. Mada, mogli bi da nađu IP adresu i da…  Paranoja na stranu, više nije važno, sad se zaista pitam, da li sa radošću dolazim na posao? Ili barem, da li postoje dani kada sa radošću dolazim na posao?

I stalo mi je da se setim takvih dana. Zaista, stalo mi je. Jer ako ih nema, to je poražavajuće.

Posle dvanaest godina, prosta je činjenica da je posao ogroman deo mog života. Hteo ili ne, taj posao i ljudi sa kojima radim dobili su podjednako vremena u mom životu kao najbliži članovi moje porodice. I ima li tu i radosti? Odgovor nije za anketu. Odgovor je za mene. Ako je loš, onda je to istinski loše, ne samo za moj posao, već uopšte. Ako ne pronalazim radost u poslu koji tako dugo radim, zašto se mirim sa tom činjenicom? Zato što je život težak i računi moraju da se plate? Da. Ali ima još nešto.

Setih se Tipsarevića. U jednom intervjuu, govoreći o povredama, povratku, večitom jurenju vrha koji mu stalno izmiče, zaključio je da nije davao sve od sebe. Ne zbog nedostatka volje, već zato što je za sebe podsvesno čuvao poslednju odstupnicu u slučaju poraza – izgubio sam, ali nisam ni dao sve od sebe! Potrebna je velika hrabrost da daš sve od sebe, a da ipak budeš poražen!

Daš SVE od sebe i izgubiš! Bez utehe da se zapravo nisi trudio. Bez ali! Stvarno si izgubio. Ti, ceo, sa svim svojim talentom, trudom, vrlinama, podrškom. TI nisi uspeo. Gadno…

Pravimo li mi ovu odstupnicu u svom odnosu prema poslu?

Mogu da se provučem kroz život bez mnogo truda. Bez pravog uspeha, ali i bez pravog poraza. Mogu bez radosti da idem na posao, jer taj posao zapravo i nije ono u čemu sam najbolji. To nešto što volim ja radim u slobodno vreme. Doduše, ni u tome nisam postigao mnogo, ali to je zato što nemam vremena... Eto, sve pokriveno!  

Ali posle desetak godina rada, upitnik o zadovoljstvu zaposlenog postaje upitnik o zadovoljstvu sopstvenim životom. Vreme je prošlo, šta smo uradili? Sve više je kasno da se postane nešto drugo, u čemu smo „stvarno dobri“.

Laž je da ćeš posle posla raditi ono što voliš. Nikada neće biti dovoljno vremena. Strast i ljubav, to nešto što želiš da radiš, moraš dobrim delom da doneseš u tih osam i više sati koje provodiš na poslu svakog dana. I da to radiš punog srca. Sa nadom u nešto veliko. Do kraja i sa punom svešću da se to možda neće desiti. Ne zbog svog direktora, ne zbog kompanije. Zbog sebe.

Daj sve od sebe i budi spreman da ne uspeš. A onda budi spreman da nešto promeniš i kreneš iz početka.

Nemoguće? Možda niste na dobrom mestu. Ali možda je to što smeta zapravo prosta realnost koja vas čeka bilo gde. Realnost da to što radite treba da ima smisla i za druge. Da u tome morate biti izvrsni. Da morate da pridobijete saradnike i ubedite ih u vaše ideje. Da to na kraju mora da bude isplativo. Jer snove morate da ostvarite. Da ih dovedete u sredinu vašeg dana. Tamo gde je život težak i gde treba platiti račune. Možda mesto na kome ste nije savršeno, ali lopticu treba da udarite iz sve snage. Baš sada. Tu gde jeste.

Mi radimo sa pametnim i nadarenim ljudima. Nedavno sam imao intervju sa tridesetak mladih ljudi koji su se javili na oglas za posao. Moja osnovna poruka je bila da budu potpuno iskreni. Da dobro razmisle da li ih taj posao zanima i da li će imati energije i volje da se time bave. Mlad, školovan čovek u IT industriji danas će naći posao pre ili kasnije, bez sumnje. Bitno je da izaberu nešto čemu žele da se posvete.

I kad čujem odgovor da nisu sigurni da ih nešto „baš, baš“ zanima, to je dobro! Jer još uvek očekuju da to bude „baš, baš“!

Ima dana kada ujutru dugo obuvam cipele. Vežem pertlu i zurim ispred sebe. Kasnim na posao. Čekaju me mejlovi. Sa pitanjima, objašnjenjima, izgovorima, zahtevima, rokovima... Malo radosti. 

A nekad me ne zanima koliko je sati i da li je vikend. Nekad jedva čekam da opet probam tu stvar koja uporno ne prolazi. Zaboravim da čitam mejlove. Neko dođe sa dobrom idejom, iznenadi me energijom i strašću sa kojom radi. Naučim nešto novo. Uspem nekoga da inspirišem.   

Nisam ovde špijun top menadžmenta, koji za normalan način rada propagira samoinicijativno, ekstremno zalaganje. Da dokažem, evo ne verujem u osmočasovno radno vreme. Ne verujem u sedenje po kancelarijama do pet. Verujem u radoznalost, volju, nadu, trud. Verujem u ljubav prema svom poslu. Automatizujte dosadne, ponavljajuće stvari. Ispravite besmislene procedure. Borite se da radite ono što volite. Osam sati dnevno puta deset godina. Pa još deset. I još deset.

A za upitnik treba više od pet minuta!

Da li imate neka pitanja? Kontaktirajte nas