Objavljeno: 18. 4. 2017 in Blog by Sanja Čimburović, menadžer poslovnog razvoja

Ništa nije stvoreno da bismo ga se plašili, već da bismo ga razumeli

Otvori galeriju

Od naše otvorenosti i sklonosti ka riziku zavisi da li ćemo da budemo među prvima koji će nešto novo prihvatiti, ili ćemo ipak sačekati da sve to neko drugi testira i potvrdi.

Od prve vatre koju su naši preci zapalili, preko prvog točka koji su upotrebili, došli smo do doba u kome svaku informaciju dobijamo uz par klikova. Svako sledeće otkriće olakšavalo nam je svakodnevicu i povećavalo kvalitet življenja.

Tehnologija je svuda oko nas. Bez nje teško da možemo da zamislimo jedan običan dan.

U stvari, teško da možemo da zamislimo bilo koji aspekt privatnog ili poslovnog života bez nje – transport, komunikacija, kupovina, prodaja, medicina. Ipak i pored toga što nas okružuje, prema svakom većem pomaku i dalje imamo otpor. U nama i dalje opstaje ta iskonska iskra sumnje i nepoverljivost prema svemu što je novo i nepoznato.

Od naše otvorenosti i sklonosti ka riziku zavisi da li ćemo da budemo među prvima koji će nešto novo prihvatiti, ili ćemo ipak sačekati da sve to neko drugi testira i potvrdi.

A šta kada najnovija tehnološka dostignuća znače život? Koliko lako bismo je onda prihvatili?

Većina nas živi jedan prosečan život sa prosečnim potrebama, pa nam je ovo pitanje prilično teoretsko. Verovatno bi većina nas rekla: „da, prihvatam sve bez pogovora, ako to znači da ću biti zdrav.“

Da li bi tako bilo u praksi, najčešće nikada nećemo saznati.

Među nama postoje oni koji moraju da budu mnogo hrabriji kada treba da daju odgovor na ovo pitanje. Za njih to nije teorija, već pitanje koje suštinski opredeljuje kako će da im izgleda ostatak života.

Poznajem jednu takvu hrabru osobu. Ona ima 36 godina. Poslednjih 25 bori se sa stanjem za koje niko nema tačan naziv. Njenu svakodnevicu do skoro činili su konstantan spazam, poteškoće pri govoru i hodu, i vrlo uporan i bolan tremor mišića.

Zamislite da niko ne može da vam dâ odgovor na pitanje, kako je došlo do vašeg problema, niti kako ga rešiti. Zamislite da jedino što zaista želite jeste da vodite jedan prosečan život u kome ćete šolju od kuhinje do dnevne sobe nositi bez bola i bez razmišljanja.

A sada zamislite da vam neko kaže da ipak postoji rešenje. Operacija pod nazivom Deep Brain Stimulation (duboka stimuacija mozga) koja može da vam omogući da, kroz određeni vremenski period naučite da ponovo normalno govorite, hodate i što je najbitnije, samostalno funkcionišete.

Tehnologija koja na vama treba da bude primenjena teško da može da vam bude poznata i teško da možete da pretpostavite kako je živeti sa čipovima u glavi.

Koliko hrabri biste onda bili?

Takva je priča moje drugarice. Sličnu priču ima još 13 hrabrih ljudi u Srbiji. Svi oni su prošli kroz niz testova pre nego što su postali kandidati za ovu proceduru, a onda su prošli i samu operaciju kako bi danas živeli živote koje nisu mogli ni da zamisle bez primene ovakve revolucionarne tehnologije u medicini.

Sama procedura traje sedam sati, a sastoji se od ugradnje dva čipa koji odvojeno kontrolišu levu i desnu hemisferu mozga. Tokom zahvata, u više navrata, puštaju se u rad čipovi koji su žicama povezani sa baterijom smeštenom uglavnom u predelu ispod grudi, stomaka ili karlične kosti. Tako se proverava da li su pravilno povezani i da li će na željeni način obezbediti elektrostimulaciju nervnog sistema koja će kontrolisati buduće pokrete. Kada se programirani čipovi ugrade, do njih se pušta struja određene jačine koja se vremenom podešava kako bi se postigao maksimalan učinak. Uspešnost ove procedure varira i ide do neverovatnih 50-80 posto ukoliko je uzrok stanja pacijenta genetski ili je nepoznat. Ukoliko je uzrok cerebralna paraliza procenti su nešto niži. Potpuni efekat se postiže nakon 6 meseci, uz obavezu da baterija mora redovno da se puni i menja na tri do četiri godine.

Moja junakinja se nije plašila da napravi iskorak u nepoznato, prihvati novu tehnologiju čije funkcionisanje sigurno nije do kraja razumela i time obezbedi sebi život o kome je do skoro samo mogla da sanja.

Svakako da dok čitate ovu priču mislite da bi svako od nas pristao na ovo isto s obzirom na alternativu života punog ograničenjima.

Ali ne zaboravite. Ni mnogo jednostavnija, bezbolnija i manje radikalna dostignuća ne prihvatamo uvek lako, iako nam ona vrlo očigledno poboljšavaju kvalitet naših prosečnih života.

Jedan takav slučaj je i Cloud tehnologija. Ona nije tako epohalna kao čipovi u glavi, ali je i dalje sa nepoverenjem i vrlo postepeno prihvatamo.

Čuvanje privatnih i poslovnih podataka na nekom prostoru koji nije stari dobri hard disk i dalje nam zvuči preteće. Da li ćemo tako prepustiti kontrolu nekome van naše kompanije? Da li ćemo tako postati zavisni od nekoga spolja? Da li na taj način smanjujemo stepen sigurnosti i povećavamo izloženost? Samo su neka od mnogobrojnih pitanja.

Cloud nudi fleksibilnost, lak i jednostavan pristup dokumentima sa bilo koje lokacije, deljenje sadržaja među učesnicima timova, back-up podataka, ažurirane softvere i sigrunosne sisteme, stalnu podršku tima profesionalaca i još mnogo toga.

Ipak nepoverljivost i dalje opstaje.

Kao i sa svim drugim vrstama straha jedini način da se on prevaziđe jeste da se suočimo sa njim.

Prednosti koje Cloud donosi suviše su očigledne da bi se ignorisale.

Bez obzira da li verujete ili ne u to da se iz tuđih iskustava može učiti, priča o mojoj junakinji treba da bude ona iz koje ćete izvući jednu od najbitnijih životnih pouka – isplati se biti hrabar i nije najvažnije gde smo već u kom smeru želimo da idemo.

Da li imate neka pitanja? Kontaktirajte nas